Клавирски квинтет Алтро сенсо наступио у Универзитетској галерији

У Универзитетској галерији 9. новембра 2017. године, клавирски квинтет Алтро сенсо одржао је концерт поводом 140 година од рођења и 60 година од смрти највећег српског композитора музичког романтизма Петра Стојановића

На синошњем концерту који је одржан у Универзитетској галерији у Крагујевцу, наступио је клавирски квинтет Алтро сенсо, у чијем саставу су Наташа Шпачек (клавир), Теа Петровић – Балинт (виолина), Бојана Јовановић-Јотић (виолина), Стојановић Јован (виола) и Душан Кочишевић (виолончело).

Присутне је поздравила професор Филолошко - уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу, Виолета Васиљевић, председник Савета за музичку и сценску уметност Универзитетске галерије.

Публика је уживала уз композиције Енрикеа Гранадоса и Петра Стојановића.  

 

Од десетак камерних композиција Енрикеа Гранадоса (1867–1916) свакако најзначајнија дела представљају његов клавирски трио и квинтет. Оба из 1894.године, илуструју 27-годишњег Гранадоса као веома изражајаног композитора (Жил Масне га је звао „шпански Григ“). Сам композитор је говорио: „Амбиција ми је да будем у мојој земљи велики као Сен-Санс и Брамс у њиховој.”

Квинтет је писан у неоромантичарском стилу. Тада је Гранадос већ био фасциниран Зарзуелом и народним фолклором, те не изненађује да се у квинтету могу наћи елементи плеса, салонске музике, као и маварски, цигански и фолклорни елементи. Квинтет је са три става релативно кратак (једва 15-20 минута дуг), и садржи ектровертнију деоницу клавира. Несумњиво да је Гранадос конципирао овај део за себе, био је изванредан пијаниста.
Премијера квинтета је била у Мадриду 15.фебруара, 1895. Вече је сјајно, и узбуђен млади композитор написао је својој жени још у Барселони: „Синоћ сам имао највећи успех у животу. То је била ноћ праве славе... То је био први пут да је камерно дело живог шпанског композитора изведено у салону Ромеро.“ 

Након штампања првог нотног издања ове композиције, светска премијера је сачекала безмало 70 година, до 1973. Квинтет Алтро сенсо представља први у Србији ово дело публици, на годишњицу рођења и смрти Гранадоса.

Петар Стојановић (1877-1957), виолиниста, композитор и педагог један је од наших најшколованијих композитора. Као извођач и композитор заузима једно од најважнијих места у српској музичкој култури прве половине 20 века. Био је први српски музичар са међународним реномеом. Један је од наших најплодотворнијих композитора, што по броју (преко 130 написаних дела), што по разноврсности композиција.
Четвртину свог животног и стваралачког века провео је у Будиму(где је рођен) и Бечу, а задњих 30 година живота у Београду(где је и умро). У Будимпешти завршава студије виолине(чак је уписао и студије права). Наставља своје школовање у Бечу, где је до 1904.године стекао 3 дипломе: за виолину, општу композицију и драмску композицију. Већ са 20 година наступа као солиста и камерни музичар. Свирао је у “Ондричек” гудачком квартету, и са познатим пијанистом Паулом Вајнгартнером. Његове композиције биле су извођене у Бечу, Будимпешти, Прагу. 1916. године Стојановић бива проглашен од бечке критике као најбољи извођач и композитор те године. Нарочито је био вешт у оркестрацији - “Волим полете, а њих највише налазим код Чајковског; њега од свих композитора највише ценим, не само због полета, него и због усхићујућих мелодија које је изумео.”
Своје искуство камерног музичара,  преноси  у Београд 1925., наступајући са домаћим камерним ансамблима, који су неретко били формирани Ад хок, за одређену прилику. Такође био је и члан Београдске Филхармоније. Добио је одличне критике, посебно од Милоја Милојевића: “Никада се још  до сада нисам налазио у расположењу у коме сам овога тренутка, реферишући о музицирању једног уметника. Не зато, можда, што је музицирање било на висини коју је тешко достићи, него због тога што је музицирао један Србин који нам је готово непознат. Он је више музичар који свира него свирач који музицира.” Остаје нејасно зашто је Милојевић, само неку годину касније, сугерисао Стојановићу да не долази у Београд, и да остане у Бечу. Да ли је могуће да је Петар “почео да опада као композитор”, да је постао “технички неусавршен” и да ствара “неукусне пастише без стида и музичке логике”? Део одговора лежи и у чињеници да Стојановић није био члан комунистичке партије. Један је од оснивача и првих професора Музичке академије у Београду. Као педагог је оставио значајан траг, тиме што је припремио темељну реформу наставе у правцу модернизације, по узору на прашки и бечки конзерваторијум. Увео је предмет камерна музика, основао оперско-драмски одсек, руководио оркестром и организовао јавне концерте студената, писао уџбенике за школу виолине.
Клавирски квинтет Петра Стојановића је написан 1904-06, и изведен први пут у Бечу 1906.године, уз суделовање самог аутора. Издавач Доблингер издаје ноте 1909. Снимак тог концерта је пуштен на Радио Београду 1933.године (данас не постоји у фундусу). Ослоњен на традицију касног романтизма Малера, Брамса, Шенберга и Землинског, са којима се Стојановић и дружио, квинтет приказује композитора у тражењу богатијег хармонског израза. Отуда и четвороставачна концепција.

Нажалост, веома је мало Стојановићевих снимљених композиција. Квинтет Алтро сенсо, у оквиру овог и наредних пројеката планира да оствари трајни снимак, у складу са годишњицом рођења и смрти нашег великог композитора.

Наташа Шпачек


Фото галерија: